Етнолошка збирка, која је по броју предмета највећа, подељена је на предмете који припадају градској односно сеоској култури с краја XIX и почетка XX века углавном сакупљане на читавој територији Алексиначког поморавља која поред саме вароши обухвата и сеоска насеља распоређена у плодној моравској равници и потпланинској зони Јастрепца, Буковика и Лесковика.
Одмах након формалности оснивања музеја 1963. године приступило се и прикупљању предмета за будуће збирке музеја. Многе старе алексиначке породице поклањале су или за симболичну суму новца продавале оне делове покућства који данас чине највредније предмете етнолошке збирке. Највећи део сакупљених предмета евидентирала је и класификовала Гордана Мирковић, историчарка уметности из Алексинца која је била и први директор завичајног музеја.
Према броју и разноврсности предмета издвајају се подзбирке: накита (пафте, минђуше, прстење, тепелуци); предмета од текстила (ћилими, „домаћице“, гобленско ткање); народних ношњи (кошуље, јелеци, либада, завијаче); металног и дрвеног покућства као и посуда од керамике.
Посебну збирку чине обредни хлебови употребљавани у ритуалне сврхе о Божићу и другим празницима, врло разноврсни како по облику тако и по називима.
У сталној поставци музеја приказани су ентеријер градске куће из друге половине XIX века и импровизовано сеоско огњиште са покућством XIX и прве половине XX века.

Top